Маргита Стефановић о туги, Словенима, правим вредностима
Овај видео садржи две занимљиве минутаже. Покушаћу да објасним зашто ми се чине занимљивим.
1) Када сам покушао да направим листу радосних песама са српског и некадашњег југословенског (или српскохрватског) говорног подручја, кренуо сам од неких песама Ђорђа Марјановића, па све до неких савремених ствари. Нисам имао намеру да не знам колико тражим неке радосне песме, него сам их бележио у дату листу кад би их се сетио.
У једном тренутку сам се запитао за песме групе ЕКВ, која је стварала током осамдесетих и почетком деведесетих година. Чудило ме је да они немају баш много радосних песама. Прво сам се питао да ли ја можда нешто не разумем добро, да ли ту постоји неко скривено радосно значење.
Међутим, када сам дошао до интервјуа са клавијатуристкињом Маргитом Стефановић, чланицом сталне поставе ЕКВ-а, схватио сам да је бар део њих био итекако свестан чињенице да им музика није баш радосна. Зачудило ме је да она као разлог за то види њихово словенско порекло.
00:00:11 - 00:01:08
Маргита Стефановић: "Ми функционишемо баш у неком словенском смислу да сви потичемо из ових крајева и да све те неке тужне мелодије су нама много природније него, не знам, весели ф-дур католички. Разумеш? Не због тога што је католички него једноставно зато што је весео. Више нам леже, не знам, тужније, средње споре, средње брзе ствари. То никад нису брзе ствари. Увек се вратимо на то и увек више уживамо у томе. Иако смо сви троје са најразличитијих страна земље, опет имамо ту једну заједничку црту од које не бежимо; која није производ нашег социјалистичког образовања, него једноставно традиције, породице, фамилије, тог наслеђа... Ја се надам да ће наставити да живи кроз ову музику као наслеђе, да неће да нестане."
2) Друга занимљива минутажа следи одмах затим. Занимљива је из тог разлога што Маргита Стефановић као рок-звезда оног доба и као особа која је страшно пропатила због хероинске зависности (драстично је осиромашила, имала сиду, живела једно време у дому за незбринуте, упокојила се слепа, итд.) овде ипак говори здраво и нормално. Колико год ужасна била помисао на последњу деценију њеног живота, радосно је видети да она такав начин живота није славила и промовисала.
00:01:28 - 00:02:06
Новинар: "Ова криза, духовна, морална, економска, је вас потакла да још идете више на те елементарне вредности."
Маргита Стефановић: "Да, да се враћамо тим елементарним вредностима. Значи, да потенцираш традицију, да потенцираш оно што сигурно знаш да је добро. Код Иве Андрића има да кад уђеш у башчаршију и кад год почнеш са свим оним мајсторима, који су најразличитијих вера, да причаш о разним стварима које се тичу свакодневнице, политике... да сви заћуте и да сви истог тренутка почињу да говоре о томе како је битно здравље, вера, породица. Јер, ту нема грешке. Ту нема неспоразума, да неко мисли различито."
1) Када сам покушао да направим листу радосних песама са српског и некадашњег југословенског (или српскохрватског) говорног подручја, кренуо сам од неких песама Ђорђа Марјановића, па све до неких савремених ствари. Нисам имао намеру да не знам колико тражим неке радосне песме, него сам их бележио у дату листу кад би их се сетио.
У једном тренутку сам се запитао за песме групе ЕКВ, која је стварала током осамдесетих и почетком деведесетих година. Чудило ме је да они немају баш много радосних песама. Прво сам се питао да ли ја можда нешто не разумем добро, да ли ту постоји неко скривено радосно значење.
Међутим, када сам дошао до интервјуа са клавијатуристкињом Маргитом Стефановић, чланицом сталне поставе ЕКВ-а, схватио сам да је бар део њих био итекако свестан чињенице да им музика није баш радосна. Зачудило ме је да она као разлог за то види њихово словенско порекло.
00:00:11 - 00:01:08
Маргита Стефановић: "Ми функционишемо баш у неком словенском смислу да сви потичемо из ових крајева и да све те неке тужне мелодије су нама много природније него, не знам, весели ф-дур католички. Разумеш? Не због тога што је католички него једноставно зато што је весео. Више нам леже, не знам, тужније, средње споре, средње брзе ствари. То никад нису брзе ствари. Увек се вратимо на то и увек више уживамо у томе. Иако смо сви троје са најразличитијих страна земље, опет имамо ту једну заједничку црту од које не бежимо; која није производ нашег социјалистичког образовања, него једноставно традиције, породице, фамилије, тог наслеђа... Ја се надам да ће наставити да живи кроз ову музику као наслеђе, да неће да нестане."
2) Друга занимљива минутажа следи одмах затим. Занимљива је из тог разлога што Маргита Стефановић као рок-звезда оног доба и као особа која је страшно пропатила због хероинске зависности (драстично је осиромашила, имала сиду, живела једно време у дому за незбринуте, упокојила се слепа, итд.) овде ипак говори здраво и нормално. Колико год ужасна била помисао на последњу деценију њеног живота, радосно је видети да она такав начин живота није славила и промовисала.
00:01:28 - 00:02:06
Новинар: "Ова криза, духовна, морална, економска, је вас потакла да још идете више на те елементарне вредности."
Маргита Стефановић: "Да, да се враћамо тим елементарним вредностима. Значи, да потенцираш традицију, да потенцираш оно што сигурно знаш да је добро. Код Иве Андрића има да кад уђеш у башчаршију и кад год почнеш са свим оним мајсторима, који су најразличитијих вера, да причаш о разним стварима које се тичу свакодневнице, политике... да сви заћуте и да сви истог тренутка почињу да говоре о томе како је битно здравље, вера, породица. Јер, ту нема грешке. Ту нема неспоразума, да неко мисли различито."
Коментари
Постави коментар